Realno, najlakše je odustati

Reših ja prošli vikend da se malo provozam biciklom. Ruta koju sam planirao je bila: Novi Sad – Petrovaradin – Sr. Karlovci – Banstol – Alibegovac – Novi Sad. Sve u svemu, nekih 40-ak kilometara. 

Entuzijazam pred novi projekat, posao. Nosi veliku količinu dobre energije koju pravi koktel hormona u našem telu.

Svanulo je toplo subotnje jutro i ja sam na nekih 30-ak stepeni krenuo. Prošao sam Gradić u Petrovaradinu, i krećem se prema Sremskim Karlovcima i – evo ih, stižu me prvi “gremlini”: A da se ti Josipe lepo vratiš? Može i neka kraća tura? Možeš i desno da skreneš pa do vikendice na Alibegovcu?

Kažem sebi: “Fokusiraj se na cilj (to je vikendica na Alibegovcu jer se posle “samo” spušta do Novog Sada)”, i zamislim kako sam već tamo.

Radi. Verglam ja pedale i dalje. 

Izazovi se stalno javljaju. Kada radim sa klijentima bilo kroz coaching proces ili na treninzima, kažem im – Zašto ste počeli da radite? Koji je taj jedan razlog zbog koga ste ušli u celu priču?

I tako sam krenuo da se približavam Sremskim Karlovcima. Na kraju Karlovaca, izvor. Zastajem pijem vodu. I dopunjujem svoje bočice. 

Male pobede (akcioni koraci) čine da se punimo pozitivnim impulsima. Dopamin nas podstiče i daje smisao. Kreirajte akcione korake da budu ostvarivi.

E sad, znam da me čeka dosta fin uspon do Banstola. I, evo i mojih gremlina opet. Ovaj put su malo jači: Možeš ti i sada da se vratiš? Treba li ti ovo sada? A upale posle? …!

Izgovora uvek ima. I dosta ih je lako naći. Slažete se?

Opet, mislim na deo koji me čeka na vikendici i ovaj put ga obogaćujem nekim slatkišima koji me čekaju. 

Sladoled. Hladno pivo …

Male stvari mogu da naprave promenu. 

Džaba. Sad je uspon realnost i noge bole. Silazim i guram bicikl. Deo po deo. Sunce prži. A ja i dalje guram. Stajem uz put da slikam predele. Nalazim i u ovim delovima motivaciju. 

Gremlini se množe. I sad ih ima svuda oko mene. I još su se udružili sa komarcima koji me zbog moje sporosti takođe napadaju.

Nekada se izazovi samo ređaju i nadopunjuju. Vidimo i neke koji ne postoje. 

Opet, projektujem slike vikendice. Ovaj put dodajem i glasove koji me bodre. 

I gle, eto Banstola. Super osećaj.

Opet akcioni korak koji sam ostvario. Nalet dopamina čini svoje i daje nadu da je cilj ostvariv.

Ajde sad Josipe, lepo se spusti dole ka Karlovcima. Imao si vožnju, prešao si već 20-ak kilometara. Bilo je tu i prirode … 

A evo i gremlina. Sad smo već uigrani tim i ovo postaje igra. Tj, ja tako gledam i ja tako hoću!

Fali nešto. Nije cilj postignut.

Idemo dalje. Penjem se od Banstola prema Stolovima. E, tu je bio najjači izazov. Komarci intezivniji. Vode nestalo. Noge blokiraju. Svaku krivinu vidim kao BAŠ ONU od koje se spušta. 

Gremlini su postali deo mene. Sada sam već toliko u tome da mi je jednostavno glupo da se vratim.

I tako, pređem 10 metara, pa pauza. I opet. I znate šta – krećem se.

Nekada je samo bitno kretati se. Čak i kada ne znamo šta nas čeka, krećemo se. Sigurno imamo više šansi nego kada samo stojimo. 

Nakon nekog vremena eto Stolova i sada sam srećan jer znam da je sada samo dole, prema vikendici. Letim i krećem spust. Blato je oko mene, bicikl proklizava. Novi izazov, a noge baš nisu u top formi. 

Sada mi je voda cilj… Komarci su neumoljivi. 

I posle nekih 10 minuta, dobro poznata staza ka vikendici.

Onaj osećaj kada pobediš. Dobiješ neki posao, projekat. Završiš nešto što si počeo.

Osmeh i lagano spuštanje. I ovde bole noge. Ruke nesigurno stežu volan … i opet. Zadovoljstvo. Boli i zadovoljstvo pobede.

P.S. – Posle odmora sam pokosio i travnjak od oko 400m2.

LINK za ovu moju malu avanturu: https://www.relive.cc/view/e1342526513